Сайт памяти Сани Миленкович
Моја другарица Сања
Календарь
«  Декабрь 2018  »
ПнВтСрЧтПтСбВс
     12
3456789
10111213141516
17181920212223
24252627282930
31

Меню сайта

Друзья сайта
  • Портал новостей "Русская весна"
  • Сайт "Новороссия"
  • Сайт Математической Гимназии Белграда
  • Сайт општины Варварин
  • "Саня Миленкович навечно в наших сердцах" (группа на Фэйсбуке)
  • "Бухенвальдский набат" (поёт Муслим Магомаев, видео)
  • "Ты прости, сестра моя, Югославия!.." (поёт Лена Катина, видео)
  • "Это значит, что скоро война!" (поёт группа "Контрреволюция", видео)
  • "Сербия 10 лет назад" (видео о войне 1999 года на английском языке с интервью Марины Йованович)
  • Страница материалов из "Белой Книги"
  • Сайт о Сербии. Страница "Это нельзя забывать"
  • Форум "Бурек". Тема "Саня Миленкович"
  • Форум "Сербская политика". Тема "Русское посольство запретило срамоту в Варварине"
  • Форум сербско-русской дружбы. Тема "Сайт памяти Сани Миленкович"
  • Сайт памяти Слободана Милошевича
  • Сайт Движения за возрождение отечественной науки
  • Форум КПРФ. Тема "Надежда Югославии"
  • Форум Нижнего Тагила. Тема "Памяти Сани Миленкович"
  • Педагогический форум. Тема "Памяти Сани Миленкович"
  • Математический сайт С.В. Гаврилова

  • Наш опрос
    Оцените нашу песню
    Всего ответов: 6

    · RSS 15.12.2018, 09:57

    Марина Јовановић
    Моја другарица Сања Миленковић

    Русский перевод С.В. Гаврилова смотрите здесь

       Пролеће је најлепше годишње доба… све се рађа и све мирише, а мене пролеће боли и враћа ми немир, несигурност, и пушта ту бол са којом живим свакодневно да исплива на површину…у свесност.
       Трешња цвета. Трешња… Сања је волела трешње.


    Марина Јовановић (слева) и Сања Миленковић улето 1997 године
    Снимак је објављен са дозволом аутора

       Гледала сам јуче испред храма Светог Саве на Врачару у Београду, две девојчице како се играју… Живе своје безбрижно детињство… нису свесвене ни светске економске кризе, ни гладних људи у свету, ни ратних разарања негде далеко… Оне су мале…срећне и безбрижне…радују се пролећу и првим трешњама и све што желе је да се играју и смеју… Такве смо биле и нас две…Сања и Марина. Висока плава девојчица и мала црнокоса девојчица. Радовале смо се првим трешњама…правиле кућице од прућа далеко от свих…слушале наше касете на радију. Пешачиле босе по пар километара и онда одмеравале чије ноге су прљавије… Возиле се на једној бицикли и смејале се дуго. Од обичног правиле необично… Биле смо ми…
       Често смо се смејале због Сањиног кривог прста на руци, запиткивале једна другу каква ми је коса, мислећи на фризуру, и одговарале једна другој па плава ти је, односно па црна ти је коса.
       Родна кућа Сање и родна кућа моје маме су у истој улици у Доњем Катуну у Централној Србији. Ја сам рођена у Београду, али сам целокупно детињство и касније у школским данима распусте и празнике проводила у тој чаробној улици за коју ме везу најдивнија сећања. Рођене смо исте године 1983, ја у септембру, Сања у новембру. И пре него што сам имала сећање о било чему ми смо се већ познавале, а онда смо одрастале и почеле да се играмо заједно када год сам ја била у Варварину, и тако смо временом постале нераздвојне искрене пријатељице које су најбезбрижне дане проводиле заједно.
       Сећам се неописиве радости тих дана када сам ја у Београду када ми стигне писмо. Писмо писано руком моје другарице…радост исчитавања вести, осећања, размишљања, које две другарице деле, када нису једна поред друге, су нешто чаробно. И данас често узимем и читам их, и потпуно се вратим у те дивне дане.
       У писмима смо једна другој слале и славете, мирисне папирице, све што је било актуелно сакупљати у то време.
       Сећам се првих излазака у град и дозволе да будемо напољу до 10 увече, а нама је тада било најлепше, па смо тужне одлазиле кући и нисмо хтеле да се раздвајамо…па би онда замолиле родитеље да спавамо једна код друге, делиле би један кревет…препричавале догађаје до дуго у ноћ…тако нам је било лакше и лепше…нисмо волеле да се раздвајамо и пуно смо се смејале.
       Сећам се како смо једном смислиле нову методу за дозивање кише и дуге у топлим летњим данима. На посебним папирима смо цртале дугине боје и капи кише, а онда то стављале у воду и трчале око тога и певале једну песму о киши коју смо смислиле. Биле смо креативне.
       Сећам се како смо носиле ципеле наших мама по кући када оне то не виде…и правиле се да смо велике.
       Сећам се како смо заједно плакале у улици Народни Фронт када се Сања тек доселила у Београд 1998. Њој је фалила кућа, а ја сам плакала зато што је она тужна али сам истовремено била пресрећна зато што ћемо коначно целе године бити заједно. Коначно у истом граду заувек…две гимназијалке. Тада сам тако мислила…
       Крунска улица, Сањина улица у Београду, улица којом ја не волим да пролазим тако често данас.
       Сећам се како ме је молила да учим физику у првом разреду гимназије. Ја физику нисам разумела, а њој је све било логично. Она је ишла у Математичку Гимназију, а ја у 13 Београдску гимназију језики смер. Па би се дуго смејале мојим «генијалним» решењима задатка, онда би ми она то објаснила у две речи, а онда смо се радовале заједно мојој доброј оцени коју смо заједно заслужиле. Ево сада могу да нас видим како радимо задатке у мојој соби на софи из розе збирке задатака.
       Сећам њених математичких задатака…њој је то била посластица. Погледа га…прочита га…и тако очас пошла…њен бриљантни ум нађе решење и очи јој добију сјај због радости тачно урађеног задатка.
       Сећам се како смо свако вече радиле вежбе током лета да останемо у форми…то је био један ритуал две девојчице које су хтеле да буду лепе.
       Сећам се свих тинејджерској серија које смо гледале дуго у ноћ.
       Сећам се те искрене емоције које ни једна писана реч не може да опише а постојала је између две другарице.
       Толико малих и свакодневних, а тако великих ствари је присутно у сећањима на њу.
       Сећам се и њеног последњег погледа мени упућеног. Тај њен поглед ће живети кроз мене све док ја будем гледала.
       Поносна сам што сам имала дивно и безбрижно детињство са таквом другарицом. Неизмерна срећа сваког нашег сусрета, и сати играња су успомене које немају цену. Биле смо креативне, и природа је била наша играчка од које смо правиле најсавршеније дечије дане.
       Једног дана смо ето смислиле да треба да читамо лектиру за осми разред, иако смо биле на распусту између петог и шестог. Сматрале смо да смо довољно паметне, да заслужујемо то, а онда би након лектире читале љубавне романе…то је била награда за напредне читаче. Читале смо у дворишту на столицама и замишљале да смо на обали далеких мора. Увек смо имале високе циљеве и маштања, тежиле да будемо добри људи и најбољи ђаци што смо и биле. Маштале смо о студирању и школовању у далеким земљама и како ћемо заувек бити другарице.
       Причале смо и често између себе на енглеском, увек смо желеле више и боље и трудиле се да и кроз игру нешто учимо. Сећам се да је хтела да научим и ја немачки пошто је њена мама њу учила. Па би онда пред спавање често бројиле заједно на немачком.
       Волеле смо да гледамо у звезде када се светла погасе и да се питамо шта је тамо горе…где је крај неба…да ли постоје ванземљајци.
       Имале смо неку посебну везу…биле смо из истог света…истих интересовања. Увек су нам се радиле исте ствари у исто време и све смо се лако и једноставно договарале…и увек смо се смејале. Никада се нисмо посвађале чак ни у игри као што деца знају. Када смо се играле са другим људима, нас две смо увек биле тим. Волеле смо се…
       Најискреније емоције из тих дана још увек су ту и неће нестати никада.
       Када изгубимо вољене, сећања постају наши једини сусрети са њима. А сећања је много. И лепа су. Моја Сања живи кроз сећања свих нас.
       Поносна сам што сам 15 година свог живота имала нешто вредно као што је чисто и искрено безбрижно другарство са мојим анђелом.


    Марина Јовановић данас (март 2012 године)
    Снимак је објављен са дозволом аутора

       Увек се питам шта би сада радиле. Које би нам било омиљено место за кафу. Где би путовале… Безброј пута ми се деси да увече седим у ресторану за вечером, или сам са друштвом напољу, и да се запитам, да ли би се њој то свидело, замислим је обучену по последњој моди, дугом плавом увијеном косом, и осетим њен мирис, замишљам, како би било да је ту. Коју песму би сада волела. А онда чујем неку њену омиљену песму из нашег детињства па се насмејем, само ја знам зашто…
       Знам да би била успешна и да бих била поносна на њу. Јако.
       Ја верујем да је ту негде. Само је ја не видим… А волела бих да могу. Чак је ретко и сањам. А онда када се то деси пробудим се и тужна и срећна. Као да само мало фали да је то реалност.
       Када ми се нешто лепо деси, ја и даље пожелим да то некако јавим њој…а онда погледам у небо и кажем јој шта имам.
       Дана када је Сања престала да дише, нестале су безбрижне девојчице које трче пољима и радују се пролећу. Сања је изгубила живот. Ја дишем и постојим, али са једном великом боли која не престаје, али научиш временом са њом да живиш, зато што тако мораш и немаш другог решења.
       Недостајеш ми, другарице.

       Др. Марина Јовановић
       Београд, 25.3.2012.

    Copyright MyCorp © 2018
    Сайт управляется системой uCoz